Лингвисткиња, лекторка, преводитељка,  

 Мр Хелена Међeши (девојачко презиме Папхархаји) рођена је у Руском Крстуру 1948. године, где је похађала основну школу на русинском језику. Средњу Учитељску школу на српском језику завршила је у Сомбору, Филозофски факултет, Групу за јужнословенске језике у Новом Саду, постдипломске студије из социологије језика на Филолошком факултету у Београду, где је одбранила магистарску тезу са насловом „Русинско-српски билингвизам и проблем интерференције“.

Коаутор је Српско-русинског речника  I и II том  (главни уредник Ј. Рамач, уредници М. Фејса и Х. Међеши),

‒ коаутор Приручника за развијање и неговање матерњег и нематерњег језика и интеркултурализма код предшколске деце (Микеш, М. – Међеши, Х.) „Нашо пупчата“,

‒ коаутор Русинско-српског речника (главни уредник Ј. Рамач, коаутори Х. Међеши, О. Тимко-Ђитко и М. Фејса),

‒ сарађивала на изради Речника русинског народног језика (уредник Ј. Рамач),

‒ учествовала у изради Речника медицинске терминологије (српско-латинско-русински),

‒ сарађивала на изради Речника заштите биља и животне средине (српско-русинско-латинско-енглески),

‒ написала књиге лингвистичких расправа:

„Язик наш насущни“ (Језик наш насушни),

„З червеним подцагнуте“ (Црвеним подвучено),

„З червеним прецагнуте“ (Црвеним превучено),

„З червеним виправене“ (Црвеним исправљено) и

З червеним дописане“ (Црвеним дописано),

као и преко 80 чланака и расправа о разним аспектима русинског језика који су објављивани у часописима Творчосц/Studia Ruthenica, Шветлосц, Руснак, Преводилац, Свеске, Радови, Билтенима Завода за јавну управу, Руским/народним календарима, Зборницима Друштва за примењену лингвистику Југославије, Србије и Војводине и другим издањима која су пратила језичке конгресе, саветовања, округле столове и научне расправе у земљи и иностранству где је активно учествовала.

Добила је многобројна признања, похвале и захвалнице за рад на научним пројектима, учешће на научним скуповима, семинарима и конгресима, као и Награду св. Ћирила и Методија за развој русинског језика коју додељује Међународни конгрес русинског језика – Карпаторусински научни центар у Њујорку.

Радни век је провела као лекторка и преводитељка за русински и српски језик у Служби за преводилачке послове при Покрајинском секретаријату за образовање, прописе, управу и националне мањине/националне заједнице у Новом Саду. Сарађивала је на сличним пословима (преводила и уређивала уџбенике за основну и средњу школу) са Заводом за уџбенике из Београда ‒  Одељење у Новом Саду, НИУ „Руске слово“, Филозофским факултетом у Новом Саду, Друштвом за русински језик, књижевност и културу, Удружењем научних и стручних преводилаца Србије  ‒ Преводилачким центром из Београда, Удружењем преводилаца и тумача Војводине, Друштвом за примењену лингвистику Југославије, Србије и Војводине, Педагошким заводом Војводине, Заводом за вредновање квалитета образовања и васпитања из Београда и др. Лекторисала, припремила за штампу и превела велики број уџбеника, књига и часописа на српском и русинском језику.

Од јула 1998. до октобра 2000. године била главна и одговорна уредница листа «Руске слово».

Живи као пензионерка у Руменки.

E-mail: medesi@stcable.net

Литература

 https://issuu.com/rusnak/docs/helena_medjesi_-_knjiga

https://issuu.com/rusnak/docs/jazik_bas_nasusni/45

https://issuu.com/rusnak/docs/z_cervenim_precahnute/78

https://issuu.com/rusnak/docs/z_cervenim_podcahnute.