Др Михајло ЉИКАР

Др телекомуникација, друштвени радник, спортис

Др Михајло Љикар  је  рођен у Бачком Градишту 1935. године. Основну школу завршио је у Шајкашу, Вишу мешовиту гимназију Светозар Марковић у Новом Саду, а Електротехнички факултет, смер Телекомуникације у Београду, где је одбранио и магистарски рад под насловом „Истраживања функционалности, поузданости и расположивости аутоматских телефонских централа, са посебним освртом на транзитну телефонску централу у Новом Саду“, а докторску дисертацију под насловом „Истраживања параметара ефективности телефонског система“ одбранио је у Новом Саду.

У Републичком секретаријату за индустрију је положио стручни испит и добио звање овлашћеног пројектанта. Самостално је урадио пројекат проширења крајње телеграфске централе и водио надзор над изградњом чворне телеграфске централе у Новом Саду и Коаксијалног преносног система Београд – Нови Сад. Био је руководилац пројекта „Перспективни план изградње ТТ мреже за период 1966-1970.“

У периоду од 1966. до 1972. године био је начелник Техничке јединице и у оквиру ове функције водио је укупну организацију аутоматизације телефонске мрежне групе Нови Сад.  Од 1973.  до 1974.  године био је директор Сектора за развој, инвестиције и унапређење птт саобраћаја, а затим је именован за помоћника директора Радне организације. На овој функцији остаје до 1976. године, када је изабран за потпредседника Извршног већа Скупштине општине Нови Сад. Ову функцију обавља до 1980. године.

Од 1986. године на Факултету техничких наука, Институту за енергетику и електронику, Катедри за телекомуникације, био је стални сарадник (предавао је предмете Комутациони системи и Телекомутационе мреже). Као предавач, суочен са потребом друштва да се нове генерације одгајају с математичким обрасцима и појмовима који су, још јуче, били непојмљива енигма и за највеће умове наше цивилизације, а данас на тим достигнућима функционише готово све што нам омогућује нормалан и удобан урбани живот, Михајло Љикар је посегао за начином који и највеће скептике ослобађа од страха према новој технологији и математику претвара у животни кредо. Он је логаритме, мултидимензионалну геометрију, теорију скупова и рачун вероватноће учинио тако доступним и читљивим у књизи („Koмутациони системи“) и скриптама које је писао за студенте, као да су основне рачунске радње с којима су се наше баке довијале на пијацама.

За команданта Градског штаба цивилне заштите именован је 1982. године, на којој функцији остаје 8 година.

За предсеника  Скупштине Заједнице ЈПТТ изабран је 1986. године. Дужи период времена био је члан Научног савета ЗЈПТТ.

Године 1992. именован је за главног и одговорног уредника монографије „100 година јавног телефонског саобраћаја у Војводини“, где је дао ауторски текст у којем је обрадио период после 1946. године.

Публиковао је преко 60 научних и стручних радова у земљи и иностранству.

У младости се врло успешно бавио атлетиком. Од 1948. до 1957. године био је стални члан јуниорске и сениорске екипе АК „Војводина“. Јуниорска екипа је била екипни првак Југославије 1949, 1950. и 1951. године. На сваком од ових такмичења учествовао је у неколико дисциплина. У појединачној конкуренцији био је 1950. године  првак Југославије за млађе јуниоре у скоку у даљ, а у трчању на 100м је освојио друго место.  Исте године био је у Горњем Милановцу првак Србије у скоку у даљ, скоку с мотком и трчању на 100 m и првак Војводине у неколико атлетских дисциплина.  Након тога стално је учествовао у екипнлм и појединачним такмичењима и у више наврата освајао друга и трећа места на појединачним првенствима Југославије.

Као друштвено-спортски радник именован је за члана организационог одбора и секретаријата организационог одбора европског првенства у стоном тенису ЕСТОН ‘74. У 1979. години именован је за генералног секретара 36. Светског стонотениског првенства СПЕНС ‘81. Од 1982.  до 1984.  године био је члан Скупштине СИЗ-а за физичку културу града као председник већа, а од 1985. до 1986. године био је председник исте скупштине. Од 1984. до 1988. био је члан председништва и једну годину председник Савеза организација за физичку културу града.

Од 1978. до 1981. године био је изабран за председника Скупштине Заједнице за развој туризма на Дунаву, која је конституисана од представника Србије, Хрватске и Војводине. У наредном скупштинском мандату био је председник Одбора за међународну сарадњу.

У току студија укључио се у активности Народне технике и техничког васпитања. Био је председник Фото клуба „Електромашинац“ у Београду, у три мандата  председник Фото клуба „Бранко Бајић“ у Новом Саду,  а у периоду од 1981. до 1982.  године  председник Председништва Фото-кино савеза Војводине. Са својим радовима учествовао је на преко сто изложби уметничких фотографија и ревија дијапозитива и на њима освојио двадесетак похвала и награда. У оквиру излагачке активности у 1968. години му је додељено  звање аматера прве класе.

Од  додељених друштвених признања  најзначајнија су:

Златна медаља Атлетског клуба “Војводина” за постигнуте изванредне такмичарске резултате (1955. година)

Признање  Фото-кино Савеза Југославије за заслуге у вишегодишњој активности (1966.  година)

Признање Општинског већа Народне технике Нови Сад за заслуге у ширењу техничке културе (1966. година)

Октобарска награда Новог Сада, за постигнуте резултате у примени стручних знања и стваралачки допринос развоју система веза (1975. година)

Орден заслуге за народ са сребнном звездом, за вођење послова на развоју птт саобраћаја на транзитном подручју Н. Сад (19 79. година)

Златна значка Туристичког савеза Београда као посебан вид признања у пропагирању и унапређењу туризма (1982. година)

Значка Народне одбране Социјалистичке Републике Србије за резултате постигнуте у оспособљавању и обучавању за одбрану и заштиту и извршавању других задатака Народне одбране (1983.година)

Плакета СИЗа за физичку културу, Нови Сад, за изванредне резултате и нарочите заслуге на унапређењу развоја и афирмацији физичке културе (1985. година)

Орден рада са сребрним венцем за заслуге и постигнуте успехе у раду од значаја за напредак земље (1988. година)

Захвалница Јавног предузећа ПТТ саобраћаја „Србија“  за успешан дугогодишњи допринос развоју и функционисању телефонског саобраћаја у Војводини (1992. година).

Радна биографија др Михајла Љикара заступљена је у Енциклопедији Новог Сада, Антологији војвођанске фотографије, Енцикопедији југословенске атлетике и фотомонографији „Виртуелни мостови Михајла Љикара“ коју је приредио Боривој Миросављевић.

Др Михајло Љикар данас као пензионер живи у Новом Саду. Говори енглески, руски, мађарски и служи се немачким језиком. Ради са већином стандардних комјутерских програма, а посебно користи  Photoshop за обраду уметничких фотографија. Посебна интересовања су му из области WebDevelopera које савладава преко Udemi On-line курсева за које добија сертификате.

Е-mail: mljikar@sbb.rs

 

Kalendar novosti
март 2024.
П У С Ч П С Н
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031
Najnovije
30 новембра, 2023
30 новембра, 2023
30 новембра, 2023
30 новембра, 2023
29 новембра, 2023
Posetite