Pregalac nacionalnog preporoda Rusina u istočnoj Slovačkoj i Zakarpatju, gde etnički pripdaju i Rusini iz Bačke, Srema i Slavonije

Rođen je 7. maja 1803. godine u istočnoslovačkom mestu Topola, a umro je Prjašovu 30. aprila 1865. godine, gde je i sahranjen. Po završetku Bogoslovije, prvu službu dobija u Prjašovu. Usled  nesporazuma sa vladikom, raspoređen je na službu u Komološu (danas Hmeljov), i mada je tokom školovanja vaspitavan u “mađarskom duhu”, u tom periodu  u njemu konačno sazreva osećaj pripadnosti rusinskom narodu. Uviđa teške posledice mađarske aismilacije i radi na podizanju ličnog obrazovanja. Ubrzo se vraća u službu u Prjašov. Na lični zahtev prelazi na službu u Užgorod, međutim, tamo se suočava sa ogromnim represijama mađarskih vlasti uperenim protiv rusinski orjentisane inteligencije. Javno delovanje mu je bilo gotovo u potpunosti onemogućeno. Usled toga ponovo se vraća u Prjašov početkom 1844. godine, gde je krajem 1843.  imenovan za kanonika. U Prjašovu je proveo poslednje dve decenije života razvijajući svoj društveni angažman, postavši ključna figura nacionalnog buđenja zakarpatskih Rusina.

Duhovničev rad na buđenju nacionalne svesti dopro je i do Rusina u Bačkoj i Sremu, zahvaljujući učiteljima Petru Kuzmjaku i Mihajlu Vrabelju koji takođe dolaze is istočne Slovačke, koja je tada bila u okvirima Mađarske, jednako kao i Vojvodina. Pominje se dokumentima da je Kuzmjak bio lični prijatelj sa Duhovničem. Pretpostavlja se da su pomenuti učitelji u nastavi koristili Duhovničev  Книжицю читалную для начинающих .Takođe, kao dokaz da su rusinski intelektulaci sa početka XX veka prihvatili Duhovniča kao svog nacionalnog pregaoca, govori i činjenica da je 2. jula na Osnivačkoj skupštini Rusinskog narodnog prosvetnog društva, osim državne, pevana i rusinska himna na Duhovničev tekst  “Ja Rusin sam bio, jesam i biću”.

Literatura:

  1. Studia Ruthenica, br. 2/1990-1991,  glasnik Društva za rusinski jezik, kulturu i literaturu, Novi Sad.
  2. Олександр Духнович: Твоти, т. І, Відділ українсшкої літератури в Пряшеві, Пряшів, 1998.